ГЛАС ХОЛМИЈЕ У ПОСЈЕТИ ЦЕЦУНИМА КОД АНДРИЈЕВИЦЕ
У ПОСЈЕТИ ЦЕЦУНИМА КОД АНДРИЈЕВИЦЕ
Када смо посетили село Цецуне у општини Андријевица, домаћини су нам били браћа Зоран и Давид Лалић. Са Давидом, иначе песником смо разговарали о Цецунима и његовом настанку.
Како нам је саопштио за Глас Јавности Давид Лалић: -Цецуне је старије насеље у злоречком делу Васојевића. Лежи с обе стране, као суза бистре и ледене, реке Куцкаје. Десна му страна лежи на благом нагибу у подножју планине Зелетин, а лева на дугачком платоу поред реке. Бог га је окружио најлепшим планинама, високим разноврсним шумама, оазама ретке врсте бора, мунике, црног бора, смрче, јеловине, бистрим изворима и потоцима и даривао плодном земљом. Руског имена, Цецуне се помиње у златном периоду средњовековне немањићке Србије, у дечанској хрисовуљи као међа дарованих насења и планина манастиру, као дечански метох у комској жупи, која је припадала жичкој епископији заједно са жупама Будимља и Плав -истиче Давид.
Горан Киковић и Давид Лалић
Цецуне се помиње и у турском попису из 1485.године као и код Маријана Болице 1614.године. Површина му је 28, 07 км на надморској висини од 859 до 1040м и летњим катунима на Зелетину и Репиштима до 2124м прави су бисер ''дивље лепоте'' нетакнуте природе. Клима је умерено континентална и планинска. Зиме су дуге и хладне, лета топла и врела. Цецуне је до скоро имало школу и амбуланту. У њему живе братства Дабетића (Лалићи, Остојићи), Од Лопаћана Ђукићи, од Новаковића Лекићи и од Мијомановића Нововићи, Ђокићи, Вучељићи и Фатићи. Највећу демографску експанзију Цецуне је достигло 1953. године када је у њему живело 400 становника. Сви славе светом Архангела Михаила, крсну славу Васојевића коју су славили Немањићи Стефан дечански и цар Душан.
Векови постојања овог села и славне историје досегли су сам врх јуначког интелектуалног трона не само Васојевића већ и српства уопште. У овом селу се родио Драго Лалић, Драг-Лала, први барјактар народне војске Васојевића с ове стране Кома који је барјак добио на Суводолу код Сјенице 1809. године лично из руку Карађорђа, а погинуо је 1862. године бранећи манастир Ђурђеве Ступове. Познати је Цецуњанин, солунски официр Милутин Вуков Лалић, затим Мартин Милунов Лалић, носилац четири бела орла. Обилићи Вукосав, Мика, Лука, Милић, Стојан и Максим Лалић, као и Милоња Минин Лалић мр фармације из царске Русије, родоначелник црногорског апотекарства, стипендиста царске породице Романов као и славни слависта др Радован Лалић, Урош Ђукић Грашић, командир Горњо Васојевићке бригаде, Радош и Вукашин, Драгиша, Стефан, Васо, Богдан, стотинаш Бацо, Владо, амбасадор Илија Ђукић, златно ''Тањугово перо'' и уредник ''Политике'' Војислав Ђукић, Радош Фатић и барјактар Радисав, Марко и Манојло, Петар и Здравко, Радомир-Рако Лекић и Маријан Лекић, сликар Радојица Лекић, Нововићи Вукосав, Гавро, Дуле, Милош, Богдан и др.
У тако ''великоме грмену'', у једном од најлепших и најраскошнијих места испод Комова и Зелетина у чудесној цецунској долини лепоте, пуној родних воћњака, бистрих потока, плодних њива и шума пуних сваковрсне дивљачи 20. јула 2007. године уз Божији благослов и милост његовог преосвештенства епископа будимљанско-никшићког Јоаникија са свештенством освештан је новосаграђени велелепни храм Светог Саве. Том приликом је одржано саборно крштење, а Свету Тајну крштења је примило 30 душа.
-Може се слободно рећи да се подигла магла заборава и да се просветитељ Сава вратио и да је све могуће када слога царује међу браћом да се Цецуњани осећају као једна породица везани нечим јачим од крви, везани светим оцем Савом, моћним заштитником пред Свевишњим Богом и што су сви сложно и једнодушно славили свог светитеља Саву. Дужност свих нас је да покажемо љубав према свом духовном оцу који се жртвовао за свој народ, сав, до пепела својих спаљених костију. Легенда каже да свети Сава стоји на Комовима у царству вечне славе и надгледа са висине. Кад види да неком треба помоћ он се тамо запути, понекад прелети, крене с планине на планину. Да се од тога свет не би плашио он се претвори у облак или сазвежђе на небесима, кад стигне претвори се у обичног путника, а свети штап претвори у пастирску тојагу -истиче песник Давид Лалић.
Идеја о изградњи цркве потекла је од Милијане Ђукић Греговић и почиње да се реализује 4. фебруара 2007. године, када је у присуству великог броја верника и бројних гостију, међу којима и саветник амбасаде руске фондације у Црној Гори Александар Капуста, епископ будимљанско-никшићки са свештенством благословио земљиште које је поклонио Радич Данилов Лалић.
Пројекта је поклонио архитекта Ранко Вуканић, а електро пројекат, електро инжењер Дејан Властимиров Нововић. Воду за цркву је поклонила са свог извора породица Влајка Никиног Лалића.
Помогли су бројни донатори, добротвори, хуманисти: Моцо Милић из Подгорице, Баћо Бујишић из Пљеваља, Мирко Бараћ је дао камен и ''дозвао'' врсне неимаре из Херцеговине који су озидали цркву са вођом Драганом Мучибабићем и Раднићима из Заостра, затим Андро Гошовић из Подгорице, Станиша Бакрач из Плужина, Сретен Чолаковић из Подгорице и многи други. Иконопис на иконостасу је рад академског сликара игуманије мати Англенине Трифуновић, старешине манастира Дуљево код Будве, чији су преци Поповићи из Куча, а мајка од Ђукића са Полице.
Камен темељац исклесао је чувени зидар Спасоје Милићев Ђерковић из Кошутића, а грамату по ''диктату'' владике Јоаникија написао и положио у темељ Давид Влајков Лалић.
Председник одбора за изградњу храма био је Михаило Миљанов Ђукић, секретар Протојереј ставрофор Боро Врховац. Димензије спољних зидова износе 11,70 џ 7,60 а висина је 11,50. За славу цркве одређен је 19. мај као дан када је кренуо пренос моштију светог Саве из Трнова у Бугарској у Милешеву код Пријепоља. Захваљујући се верном народу и донаторима на прилозима вери и љубави владика Јоаникије је рекао да се том врлином наш народ одржао у прошлости, памтећи велике борбе православног живља на овој историјској ветрометини. Примајући насловно писмо, ћирилично писмо у дрвету, рад академског вајара Миливоја Мишка Бабовића као захвалност свих Васојевића за епохални допринос у обнови и изградњи храмова владика Јоаникије је рекао да храм светог Сааве сија пуним сјајем, како сијају и други православни храмови на светим водама Лима, ради осптанка и спасења ових и других храмова на доброј реци.
Ово се село до недавно звало мала Москва. Нека се Цецуне и даље тако зове, али она Москва крштена са златним крстовима и купола, светињама и верним душама, нека нам идеал буде она права руска православна Москва са вером на којом смо започели и захваљујући богу изградили ову светињу за непуну годину дана, рекао је тада преосвећени владика Јоаникије уручујући архипастирске грамате Михаилу Ђукићу, Радичу Лалићу и Милијани Греговић.
Црква чува све оне вредности које човека чине човеком, веру, нацију, традицију и културу и њен најлепши изданак језик и ћирилчно писмо нашег предивног српског језика.
Свети Сава у Цецунима је круна на венцу у сазвежђу суседних храмова и манастира Пророка Илије на Царинама, Вазнесења Господњег у Коњусима, манастира Чечево у Кошутићима, Великомученице Марине у Улотини, свете Тројице у Грачаници, свете Петке на Мурини, манастира свете Тројице у Брезојевици, храма светог Георгија у Гусињу, светог Николаја у Војном селу, Петра и Павла на Ћафи предолској, порушеним и запаљеним и црквама у Мартиновићима код Гусиња и на Миси код Гребена изнад Мурине и Кути која је запаљена 1912. Године, које тихују у пепелу чекајући некадашњи сјај.
(Пише: Горан С. Киковић)